Јунаштво и женидба Бабић-Османаге 0001    Рано рани Бабић Мехмедага 0002    Јутром рано првље жарког сунца 0003    На Удвини, у врховној Лици. 0004    Сиди ага у халвату своме, 0005    Више њега дите Османага, 0006    И код аге Омер бајрактару, 0007    Обојица подвиш стоје руке. 0008    Ага сиди под џамли пенџером, 0009    Он кунали ћурак обгрнуо, 0010    Дуг бојали чибук распалио, 0011    Па на чекрк одбија димове, 0012    А погледа низ Удвину билу. 0013    Уз рудине ага погледао, 0014    Ал му с’ пољем коњик помолио 0015    На вранчићу ко на горјанику, 0016    Хитро ата уз рудине скаче, 0017    Управља га до агине куле. 0018    Кад га ага згледа са пенџера, 0019    Мехмедага бајрактара викну: 0020    „Ето нами уз поље коњика! 0021    Управ иде нашој билој кули. 0022    Ко када је влашче на гаврану, 0023    Може бити какав књигоноша. 0024    Испани, бајро, прид капију билу, 0025    Ти дочекај оног коњаника, 0026    Упитај га, чем је муштерија!“ 0027    Тад бајрактар низ кулу окрену, 0028    Бајро сиђе до капије биле, 0029    До њег влашчић дојаха гаврана, 0030    Њему влашчић добро јутро викну, 0031    Јутро даде, а ата застави, 0032    А он бајре пита са вранчића: 0033    „Је л’ то кула Бабић-Мехмедаге, 0034    Је л’ се ага дома потрефио, 0035    Би л’ се могло доћи до његака?“ 0036    Бајро каже: „Агина је кула, 0037    Би се могло доћи до његака.“ 0038    Тада влашче фрци са гаврана, 0039    Он окрену у авлију билу, 0040    У авлији привеза гаврана, 0041    Пред њим бајро у кулу окрену. 0042    Кад уђоше аги у одају, 0043    Упаде влашче, тер му јутро’ викну, 0044    Мехмедаги погрмио руци 0045    И агину руку пољубио, 0046    На колину књигу оставио, 0047    Измаче се, подвиш стаде руке. 0048    Кад је ага књигу разавио, 0049    Књигу гледа, у сина погледа, 0050    Османага баби бесидио: 0051    „Родитељу, Бабић-Мехмедага! 0052    Каква ти књига паде прико крила, 0053    Ти је гледаш, а у ме погледаш? 0054    Да није, бабо, од каква мејдана, 0055    Ил је, бабо, од какве дивојке? 0056    Ако је, бабо, књига од мејдана, 0057    Те је тебе мејдан појахао, 0058    Ја би за те на мејдан изишо; 0059    Ако ли је од какве дивојке, 0060    Ни тако тебе запанут не мере 0061    Од твог сина, Бабић-Османаге.“ 0062    Мехмедага сину бесидио: 0063    „Мој Османе, у бабе једини! 0064    Није, сине, књига од мејдана, 0065    Већ је, сине, од кршне дивојке, 0066    Од бијела Клина каменога, 0067    Од Златије клинскога диздара, 0068    Чини ми се, било би мејдана. 0069    Баш је на ме, сине, андисала, 0070    Што је липа у књизи правила: 0071    ,Газијо стара, Бабић-Мехмедага, 0072    Ето теби биле писанице! 0073    Ја сам млада на ћемал дивојка, 0074    Ја подрасла у свог родитеља, 0075    Два пута сам, ага, ја прошена, 0076    Два пута ме свати поводили. 0077    Бог убио Бартулић-Михајла, 0078    На Попивље он истирај војску, 0079    Ђувегију на мејдан позовни, 0080    Ђувегија на мејдан изиђи, 0081    Он погуби мога ђувегију, 0082    Ја утеци Клину каменому, 0083    Дви је моје згубио ђувегије. 0084    Те би, ага, и то шала била, 0085    Од Бартулића скоро стиже књига, 0086    Мом је баби књигу андисао: 0087    Ето ти књиге, Алага диздару! 0088    Деде ми спреми своју дивичицу, 0089    Шаљи ми је на Котар камени! 0090    Ако л’ ми је ти опремит не ћеш, 0091    Ти дивојци гледај муштерију, 0092    Мени, ага, тврдна мејданџију. 0093    Ако л’ Злати муштерије нејмаш, 0094    На Попивље ти изјаши ђогу 0095    И изведи своју дивичицу, 0096    Ти ми за њу на мејдан изиђи!’ 0097    Мехмедага од Удвине биле, 0098    Ето теби биле писанице! 0099    Ја сам чула и хабер узела, 0100    Ти да имаш сина јединога 0101    Османагу у оџаку своме, 0102    Да ти је Осман на ћемал изашо. 0103    Ако се је накан оженити, 0104    Нек се Осман на Удбини спреми, 0105    Нек он сиђе Клину каменоме, 0106    Па нек види агину дивојку: 0107    Ако би ме штимо, бегенисо, 0108    Те би с’ у се мого поуздати, 0109    Бартулићу на мејдан изаћи, 0110    Била би му код колина љуба. 0111    Ако Осман није за женидбу, 0112    Ил се накан није оженити. 0113    Јал не б’ смио на мејдан изаћи, 0114    Ага, на те ја књигу андишем: 0115    Ако би се у се поуздао 0116    Бартулићу на мејдан изашо, 0117    Те би тебе срића послужила, 0118    Да ти њега згубиш у мејдану, 0119    Ја ни теби не би замирила, 0120    Што је теби брада процватала, 0121    Ја би теби вирна Ијуба била, 0122    Твоју теби браду рашчешљала, 0123    Старе кости твоје разгријала.“ 0124    Кад он види, што му књига пише, 0125    Он Осману сину бесидио: 0126    „Ето, сине, што књига андише! 0127    Ако си се оженити накан, 0128    Спреми, сине, себе и дората, 0129    Сиђи, сине, Клину каменоме 0130    Ти на заглед агиној дивојци, 0131    Проси Злату клинскога диздара, 0132    Сине драги, те с’ ожени с њоме!“ 0133    Османага баби говорио: 0134    „Не ћу, бабо, Клинкиње дивојке, 0135    Кврче косе, носа поточита, 0136    То је, бабо, несритна дивојка, 0137    Вире ми јој муштерија нисам.“ 0138    Кад те ага ричи разумио, 0139    У њег вишња-боја ударила, 0140    На њему се длака исправила, 0141    Османагу сина подвикнуо: 0142    „Мој Османе, у бабе једини! 0143    Да Бог даде, ја те пожелио, 0144    Кад ’ш свом баби образ оцрнити, 0145    Те ти не смиш на мејдан изаћи!“ 0146    То он рече, на ноге скочио, 0147    Са чивије с’ фати ћирманије, 0148    Гола му ћорда у шакама сијну, 0149    Од ње диплук на шиљте побаци, 0150    На свог сина хуџум учинио. 0151    Тад је Осман бабу подвикнуо: 0152    „Слатки бабо, Бабић-Мехмедага, 0153    Јаваш, бабо, не замећи кавге! 0154    Ја ћу се, бабо примити дивојке 0155    И мејдана Бартулић-сердара, 0156    Већ ја тебе кушам код себека, 0157    Би л’ ти сина пожалио свога 0158    А од мача динског душманина.“ 0159    „ „Не би, сине, тебе не желио!“ “ 0160    Када рече узети дивојку, 0161    Тад је ага ћорду побацио, 0162    Те се ага фати у џепове, 0163    Из ахара викну Милована, 0164    Књигоношу агине дивојке, 0165    Мили тријест даде маџарија. 0166    Узе слуга, добро зафаљује, 0167    Низ мостове до гаврана сиђе, 0168    Појаха га, оде низ рудине. 0169    Мехмедага сина подвикнуо: 0170    „Чуј, Османе, моје дите драго! 0171    То са себе скини одијело, 0172    Те га нашем подај бајрактару; 0173    А ти хајде у своју одају, 0174    Другу на се метни ђеисију!“ 0175    Хоће Осман, бабе послушао, 0176    Он са себе скину ђеисију, 0177    Те је даде Омер-бајрактару, 0178    Па окрену у своју одају, 0179    У одаји сандук отворио, 0180    Из сандука вади ђеисију 0181    Све у срми и жеженом злату. 0182    А подвикну Бабић Мехмедага, 0183    На име виче четири делије: 0184    „Брже мога спремајте дората, 0185    А алата коња бајрактару!“ 0186    Док се дица у кули спремише, 0187    И делије ате опремише, 0188    Из презида ате изведоше. 0189    Кад се спреми Бабић Османага, 0190    Родитељу у халват униђе, 0191    Салам дао, више њега, стао, 0192    У његака ага погледао, 0193    А Осману сину бесједио: 0194    „Сјед’, Османе сине, код менека, 0195    Да те, сине, насвитује бабо!“ 0196    Он пред бабу квокну на колина, 0197    Тада ага сину бесједио: 0198    „Чуј, Османе, моје дите драго! 0199    Кад ти Клину сађеш каменоме, 0200    Те у клинску ујашеш чаршију, 0201    Ту су, сине, у густо дућани, 0202    По њ’ма сједе све клински ајани, 0203    Више дућана ћошци изведени, 0204    А у ћошцих џамали пенџери. 0205    Кад ујашеш, сине, у чаршију, 0206    Усулане јаши на хајвану, 0207    Свом дорину гледај по перчину, 0208    Салам даји са обидве стране, 0209    Мој Османе, немој с’ приварити, 0210    Ти уз ћошке на пенџер гледати, 0211    По пенџерих има дивичица, 0212    Могло б’ бити и младих невиста, 0213    Гришно је, сине, невисте гледати, 0214    Туђе љубе по топлих пенџерих, 0215    Гришна душа за мејдана није. 0216    Пази с’ добро, моје дите драго! 0217    Кад пројашеш кроз клинску чаршију, 0218    Видит ’ш кулу Алаге диздара, 0219    Кула му је од седам бојева, 0220    А осма је чатма од дрвета, 0221    Она је билим лимом покривена, 0222    На четири миста шћемерита, 0223    Око куле камена авлија, 0224    На авлији демирли капија. 0225    У авлију када ујашете, 0226    Испаст’ ће прид вас агине делије, 0227    Хоће васке добро дочекати. 0228    Једни ће вам ате прифатити, 0229    Други васке у абар увести, 0230    Ако агу у ахару нађеш, 0231    Дај му салам, а погрми руци, 0232    Ихтијара у руку пољуби, 0233    Сине драги, срамоте ти није, 0234    Бајро ће од њег заискат дивојку, 0235    Ага ће дати, једва дочекати, 0236    Јер у Злате нема муштерија 0237    Због мејдана Бартулић-сердара. 0238    Кад ви, сине, присвојите липу, 0239    Добре ате ваше посидните, 0240    Вратите се натраг у Удбину, 0241    Ја ћу теби свате покупити.“ 0242    То рекоше, виш се растадоше. 0243    Сиђе Осман у авлију билу, 0244    Делије му ата подмакоше, 0245    Посједе га Осман у авлији, 0246    И бајрактар свог коња-алата, 0247    На рудине оба изјахаше, 0248    Од Удвине низ равне рудине 0249    Тегле оба Клину каменоме, 0250    На бродових Лику прејахаше, 0251    На Зобнице они изјахаше. 0252    Поље пришли, до чифлука сишли, 0253    До чифлука гази Мустајбега, 0254    Куд су ишли, на Попивље сишли. 0255    Насрид поља кад су дојахали, 0256    Осману је бајро бесидио: 0257    „Е мој ага, Бабић-Османага! 0258    Ено башлука двају гињеника, 0259    Муштерија диздареве Злате, 0260    Што су овде главе погубили 0261    Баш од мача Бартулић-Михајла.“ 0262    Кад те Осман ричи разумио, 0263    До кабура ата окренуо 0264    И башлука двају ђувегија, 0265    Код њих Осман дору одјахао, 0266    Он потеже куран-хамајлију, 0267    Њима Осман јасин проучио, 0268    И још више рахмет учинио, 0269    А сам себи Осман бесидио: 0270    „Рабум алах, на свему ти фала! 0271    Хоћеш ли ти мени наредити, 0272    Да окајем два млада шехита? 0273    Ил си, Боже, мени одредио, 0274    Да и ја кости код њиха оставим?“ 0275    Чим то рече, у седло фрцио, 0276    Од кабура ате оправише, 0277    Низ рудине равне окренуше. 0278    Мало вриме, дуго и не пројде, 0279    Вакат био, кад Клину хрупише 0280    Гледа Осман са дорина свога 0281    Бијелому Клину и капији, 0282    Ниже Клина чудо угледао, 0283    Он угледа бунар воду хладну 0284    Ниже Клина на мехких рудинах, 0285    Њешто с’ били код воде бунара 0286    Мисли Осман: „Рабум Боже драги, 0287    Рабум Боже, што би оно било, 0288    Што се били код воде бунара, 0289    Ил је вила ил су лабудови?“ 0290    Све то ближе кад се прикучио, 0291    Нит су виле нит су лабудови, 0292    Скупиле се Клинкиње дивојке, 0293    Скупиле се код воде бунара, 0294    По рудинах платно разавиле, 0295    Више воде коло уфатиле, 0296    Па окрићу коло наоколо, 0297    Ту је било тријест дивојака 0298    Кад се Осман поприкучи близо, 0299    Чудан момак, на њем ђеисија, 0300    Чудан дорат, рахта позлаћена, 0301    Ату с’ печа над очима свитли 0302    Ко тепалук у намли дивојке, 0303    Свитле му се пушке облучкиње. 0304    Кад га клинске згледаше дивојке, 0305    Он до кола дојаха дорина, 0306    Застави га, те им салам викну. 0307    Отпримише, с њим се поздравише, 0308    На Османа гледају дивојке, 0309    Њека на њег оком намигује, 0310    Њека руком и рукавом маше 0311    Гледа Осман у колу дивојку, 0312    Све вишином коло натфатила, 0313    А липотом коло зачинила, 0314    Тој је Осман тихо бесидио: 0315    „Јадиђару у колу дивноме! 0316    Деде ми се по истини кажи, 0317    Чија јеси, како л’ ти је име, 0318    Ниси л’ Злата Алаге диздара?“ 0319    Дивичица подигнула главу, 0320    А Осману приче бесједити: 0321    „Серхатлија незнан из нахије! 0322    Ја нисам Злата Алаге диздара, 0323    Већ сам Ханка Куне Хасанаге 0324    Из бијела Клина каменога.“ 0325    Кад те Осман ричи разумио, 0326    Тада Осман Ханки бесједио: 0327    „Давор Ханко ко рођена сестро! 0328    Је ли овде диздарева Злата?“ 0329    Тад је Ханка њему бесједила: 0330    „Овди је Златка нашега диздара. 0331    Погледајде до воде бунара, 0332    Ти ’ш на тепи видити дивојку, 0333    Гдје на тепи сиди и простирци.“ 0334    Кад те Осман ричи разумио, 0335    Он са доре на тепу погледа, 0336    Хем на тепи угледа дивојку, 0337    Гдје с’ у црну футу замотала, 0338    А пролива сузе из очију, 0339    А више ње четири слушкиње. 0340    Он од кола окрену хајвана, 0341    Дојаха га тепи и дивојци, 0342    Салам дао, ата заставио, 0343    Њему липа салам отпримила, 0344    Хем Осману даје хожђелдију, 0345    Обоје се за здравље упита. 0346    Кад рекоше, да су здраво. били, 0347    Тад јој Осман тихо бесједио: 0348    „Јадиђару код воде бунара! 0349    Што с’ у црну футу замотана 0350    Хем проливаш сузе из очију, 0351    Какви су те хали најахали?“ 0352    „ „Серхатлија, дај се мене махни, 0353    Кад ми кадар ти помоћи ниси!“ “ 0354    Ал се Бабић да окани неће, 0355    Већ он пита са ата дивојке, 0356    Што је нујна, што ли је зловољна. 0357    Њему липа тихо проговара: 0358    Да је липа несритна дивојка, 0359    Да су је двоји просци испросили, 0360    А двоји је свати поводили: 0361    „Бог убио Бартулић-сердара! 0362    Ђувегију на мејдан позовни, 0363    Ђувегија на мејдан изиђи, 0364    Оби моје згуби муштерије, 0365    Већ у мене муштерије нема, 0366    А Бартулић да с’ окани неће, 0367    Мом је баби књигу оправио, 0368    Мене ишће од мог родитеља, 0369    Или мене, или муштерију, 0370    Ил у мејдан родитеља мога; 0371    А мој бабо јако остарио, 0372    Није с’ кадар о коњу држати 0373    Нити бојним копљем ударати, 0374    Ја ханели у мејдан изаћи. 0375    Ја од дерта до тепе изидох: 0376    Ти су мене хали најахали.“ 0377    Тад јој Осман приче бесједити: 0378    „Липа Златко клинскога диздара! 0379    Жива ти нане, де погледај на ме, 0380    Жив ти био, јесам ли ти мио, 0381    Жив ти брацо, би ли пошла за ме?“ 0382    Њему вели липа дивичица: 0383    „Серхатлија на дорину своме! 0384    Вире ми, драги, од тог фајде нема! 0385    Ја сам билу књигу оправила 0386    На Удвину Бабић-Мехмедаги 0387    И његову сину Османаги, 0388    Од њих двају, којем њима драго, 0389    Који б’ с’ годиц менека примио, 0390    Те б’ Михајлу на мејдан изишо, 0391    Онога би вирна била љуба. 0392    Док ми хабер с Удбине не сиђе 0393    Од газије Бабић-Мехмедаге, 0394    Ја другога ни гледати нећу.“ 0395    Тад јој Осман приче бесједити: 0396    „Липа Златка клинскога диздара! 0397    Ово је глава Бабић Османага.“ 0398    Кад те Злата ричи разумила: 0399    „Османага из очију виду! 0400    Чула сам те, ал видила нисам, 0401    Жива ми нане, погледат ћу на те, 0402    Жив ми био, срцу си ми мио, 0403    Жив ми брацо, ја би пошла за те, 0404    Ти од бабе заишћи менека!“ 0405    Тад јој Осман тихо проговара: 0406    „Липа Злато, необрана грано, 0407    Одвиј футу, да ти видим лишце, 0408    Те те штимам код воде бунара! 0409    Да је пена од све седам краља, 0410    Ја би свима на мејдан изашо, 0411    Ханел’ не би Бартулић-сердару.“ 0412    Неће липа да футе одбаци. 0413    Тада Бабић сакрену дорина, 0414    Викну Ханку Куне Хасанаге! 0415    „Давор Ханко Куне Хасанаге! 0416    Дедер дођи до воде бунара, 0417    Одвиј Злату вашега диздара, 0418    Сестро моја, да јој видим лишце!“ 0419    Тад се Ханка из кола испусти, 0420    Па окрену тепи и бунару. 0421    Када тепи и бунару дође, 0422    С дивичице футу оборила. 0423    Кад с’ указа агина дивојка, 0424    Од ње шимшик по тепи сијнуо, 0425    Јер кршна је на њој ђеисија, 0426    Још од себе пристала дивојка. 0427    Тад јој Бабић тихо бесидио: 0428    „Та Златија Алаге диздара! 0429    Да је пена од све седам краља, 0430    Свима б’ њима на мејдан изишо, 0431    Ханел’ не би саму Бартулићу.“ 0432    Кад дивојка ричи разабрала, 0433    Пошетала од воде бунара, 0434    Пођош’ за њом четири слушкиње, 0435    За њом Бабић наметну дорина, 0436    За Бабићем бајро на алату, 0437    Вид’ де Злате, агинске дивојке! 0438    Преко башчи кули окренула, 0439    Османага кроз капију прође, 0440    Он у клинску ујаха чаршију, 0441    А бутиге са обидве стране, 0442    По дућаних ту сиде ајани. 0443    Османага наступи на дори, 0444    Усулане јаше на хајвану, 0445    Своме дори гледа по стримену, 0446    Салам даје на обидве стране. 0447    А бајрактар жива мира нејма, 0448    Свом алату јоргу показује, 0449    Све му од биша у висину клиса, 0450    За два с’ копља у хевај извија, 0451    А по три му у напридак фаћа. 0452    Кад год кови лупи на камење, 0453    Изнад кова жив церемит сива, 0454    Испод кова полиће кремење. 0455    Стаде цика џамали пенџера, 0456    По пенџерих пале дивичице, 0457    А по вратих младе удовице, 0458    Све гледају Омер-бајрактара, 0459    Што се од њег ради и алата. 0460    Кад згледаше Бабић-Османагу, 0461    С бајрактара очи окренуше, 0462    Те Османа гледају и дору, 0463    Једна другу подвикује друга: 0464    „Та Златијо, по Богу сестрице, 0465    И Хатијо, мила другарице! 0466    Како смо липе ми овде узрасле, 0467    Овуд ’ваки пројахао није, 0468    Благо си мајци, која га ј’ родила, 0469    И сестрици, која г’ охранила 0470    На чистому крилу дивојачком! 0471    Приблаго друзи, којој суђен буде, 0472    У халвату на меку шиљтету!“ 0473    Обојица ате пројахаше, 0474    Сиђош’ двору Алаге диздара, 0475    У авлију ате ујахаше. 0476    Кад су добре ате ујахали, 0477    Стаде звека по камењу чавла, 0478    Излетише агине делије, 0479    Дочекаше оба коњаника, 0480    Обојица ате одјахали, 0481    Једни су им ате прифатили, 0482    Једни њиха у ахар увели. 0483    Наприд Бабић уђе у одају, 0484    Он Алагу у халвату нађе. 0485    Диздар ага сиди под пенџером, 0486    Била му брада, а бијела чалма, 0487    У десној му теспих од мерџана, 0488    Њему Бабић турски салам викну 0489    И диздара у руку пољуби, 0490    Испред њег ага на ноге скочио, 0491    Под пенџером мисто начинио, 0492    Диздар с’ ага с њима поздравио. 0493    Кад су рекли, да су здраво били, 0494    Кахвеџије кахву унесоше, 0495    Тутунџије чибук подмакоше, 0496    Ту сидили, ноћи дочекали, 0497    Клањали акшам, вечер вечерали, 0498    По вечери сили у ахару. 0499    Тад је ага дици бесидио: 0500    „Дицо драга на конаку моме! 0501    Јунаци сте, ви одавле нисте. 0502    Каж’те с’ мени, срамоте вам нема, 0503    Оклен јесте, од сента којег сте?“ 0504    Омер бајро аги бесједио: 0505    „Ми смо, ага, од Удвине биле, 0506    Ово је глава Бабић Османага, 0507    Син једини Бабић-Мехмедаге, 0508    А ја његов Омер бајрактару.“ 0509    Кад те диздар ричи разумио. 0510    Он полети Бабић-Османаги: 0511    „То ли си сине Бабић-Мехмедаге! 0512    Добро ти бабу Мехмедагу знадем, 0513    Твој је бабо јунак од мејдана, 0514    За њег девлет у Стамболу знаде. 0515    Је л’ ти бабо здраво родитељу?“ 0516    „ „Е јес, ага, селам оправио.“ “ 0517    „Куд сте пошли, моја дицо драга!“ 0518    Омер бајро аги бесједио: 0519    „Ихтијару на мучну земану! 0520    Мој се ага нежењен згодио, 0521    Билогрлке код колина нема, 0522    Те смо своје ате посиднули, 0523    Па ми пошли по врховној Лици, 0524    Османаги пазимо дивојку, 0525    Старом аги срцем пријатеља.“ 0526    Кад то рече, на колина клече, 0527    Ихтијару тихо бесидио: 0528    „Не замири, ага, на конаку! 0529    Јесмо чули за твоју дивојку, 0530    Дај ми Златку по божијем путу, 0531    Да оженим Османагу свога!“ 0532    Диздар ага рече бајрактару: 0533    „Томе, сине, замирања нема, 0534    Причекајте, моја дицо драга, 0535    Док изиђем у високу кулу, 0536    Да упитам у халвату Злате: 0537    Ако је каил мајка и дивојка, 0538    Ја ћу вама поклонит дивојку.“ 0539    Истом с’ ага сегну од пенџера, 0540    А ахарска с’ одшкрнуше врата, 0541    А на врата указа се Злата, 0542    Родитељу тихо бесједила: 0543    „Не труди се, слатки родитељу! 0544    Ако б’ души мисто уфатио 0545    И џенетска врата отворио, 0546    Својој ћери хатор напунио, 0547    Ти ме подај Бабић-Османаги!“ 0548    То му рече, у кулу утече. 0549    А кад ага ричи разумио, 0550    Бајрактару поклони дивојку. 0551    А кад бајро испроси дивојку, 0552    Тад се бајро с агом загрлио, 0553    Османаги руку пољубио. 0554    Тад Алага на ноге скочио, 0555    Из ахара у кулу окрену. 0556    Кад узиђе уз три моста кули, 0557    Те униђе у халват-одају, 0558    Он ту мајку нађе и дивојку. 0559    Тад је ага ћери бесидио: 0560    „Сиђи, ћери, у ахар-одају 0561    Ти на прстен Омер-бајрактару!“ 0562    Аги рече билогрлка љуба: 0563    „Ти хај, ага, то је брига моја!“ 0564    И ага се у ахар поврати. 0565    Вид’ де старе Умихан-кадуне! 0566    У халвату сандук отворила, 0567    Из сандука повади одило, 0568    На Златију трпа у одаји, 0569    Чудно старка опрема дивојку, 0570    Већ кад рече, да је сигурала, 0571    Тад над цакло наднесе дивојку, 0572    Гледа нене, је ли потрефила, 0573    То се нени слично не учини, 0574    Друго старка повади одило, 0575    То јој свуче, а друго навуче, 0576    Јоште боље у халват-одаји, 0577    Па на цакло наднесе дивојку, 0578    Гледа нене, је л’ јој ујдисало. 0579    Златка рече: „Јопе слично није.“ 0580    И треће јој повади одило 0581    Јоште боље у халват-одаји, 0582    Да би боље Бабић штимо липу. 0583    Кад је треће метнула одило, 0584    Над цакло се наднесе дивојка, 0585    Сама себи говори дивојка: 0586    „Драги Боже, на свему ти фала! 0587    Да сам ’вако ја у пола липа, 0588    Лишце би ми за везира било, 0589    Ханел’ не би за Бабић-Османа.“ 0590    На главу баци свилену ћаткију, 0591    И устаче везене папуче, 0592    Па окрену низ ћемерли кулу, 0593    За њом и’ду четири слушкиње. 0594    Вид’ Бабића, весео му бабо, 0595    Јере Осман сједи под пенџером, 0596    Са пенџера уз кулу погледа, 0597    Кад ће с’ њему помолит дивојка, 0598    Јер јој с’ нада, да ћ’ у ахар снићи 0599    Баш на прстен Омер-бајрактару. 0600    Истом Бабић у мисли бијаше, 0601    А од куле шимшик ударио, 0602    За осином помоли се Злата, 0603    Шеће липа до ахар-одаје, 0604    За њом иду четири слушкиње. 0605    Кад ускочи у ахар дивојка, 0606    Она њима турски салам викну, 0607    А бабиној погрмила руци, 0608    Родитеља у руку пољуби, 0609    А код бабе Омер-бајрактара, 0610    Иступи се, подвиш стаде руке, 0611    Кад је Бабић згледа од пенџера, 0612    У Бабицу срце ударило, 0613    На прсих му токе узиграле, 0614    Јер му с’ врло слична учинила. 0615    И слушкиње кахву наточише. 0616    Кад попили црну мећрушину, 0617    Тад Алага викну бајрактара: 0618    „Пријатељу, Омер-бајрактару! 0619    Устај, бајро, прстенуј дивојку!“ 0620    Омер бајро на ноге скочио, 0621    Дивичицу фати за десницу, 0622    Окрену је за жарахним сунцем, 0623    Устаче јој од злата прстење, 0624    Посу по њој двиста маџарија, 0625    Око Златке стаде тутљевина, 0626    Јер око ње падоше слушкиње. 0627    Оне јагме мекахне цекине. 0628    У том бајро попусти дивојку, 0629    Оде липа на ахарска врата, 0630    Из ахара уз три моста кули. 0631    Мало вриме, ни дуго не прође, 0632    А из куле испала слушкиња, 0633    Ускочила у ахар-одају, 0634    Она виче Бабић-Османагу: 0635    „Хајде, ага, пуница те зове!“ 0636    Тада Бабић из ахара пође 0637    Османага у ћемерли кулу 0638    И униђе у халват-одају, 0639    Пуница га добро дочекала, 0640    На мекахно шиљте посадила, 0641    Изновице кахву поставила 0642    Замедиту и зашећериту, 0643    Сидили сву ноћ, санка не имали. 0644    Кад им данку било на уранку, 0645    Османага у ахар изашо, 0646    Хем на вакат сабах саклањали, 0647    Рече ага, вакат походити. 0648    Опремише с’ обадва јунака, 0649    Ал говори Бабић Османага: 0650    „Бабалуче, Алага диздару! 0651    Кад ћу теби доћи раз дивојке, 0652    Колико л’ ћу довести сватова?“ 0653    Тада диздар зету бесједио: 0654    „Своди, сине, кад је теби драго, 0655    И сватова, колико ти драго, 0656    Али немој свати омалити, 0657    Јер вам, сине, могу требовати.“ 0658    Рок ставише у трећу недиљу. 0659    То рекоше, па се растадоше, 0660    Делије им ате подмакоше, 0661    Изјахаше граду на капију, 0662    Управише оба коњаника, 0663    Обојица у широку Лику, 0664    Вас дан ишли, на Удвину сишли 0665    Билу двору Бабић-Мехмедаге, 0666    Оде Осман уз ћемерли кулу. 0667    Родитељу кад у халват уђе, 0668    Салам дао, руци погрмио. 0669    Када бабу у руку пољуби, 0670    Измаче се, подвиш стаде руке, 0671    Ага с’ сином за здравље упита: 0672    „Јесте л’, сине, Клину саходили 0673    И виђали Златку диздареву, 0674    Јесте л’ липу испросили Злату?“ 0675    Османага баби бесједио: 0676    „Ишли јесмо Клину бијеломе, 0677    Ја сам виђо Златку диздареву, 0678    Ја јој, бабо, муштерија нисам.“ 0679    Кад те ага ричи разумио; 0680    „Што то, сине, желио те бабо! 0681    Зар ћеш мени образ оцрнити, 0682    Те ти не смиш на мејдан изаћи!“ 0683    Тад је ага на ноге скочио, 0684    На свог сина сабљу повадио. 0685    Кад син виђа, да би ударио, 0686    Он повика родитеља свога: 0687    „Јаваш, бабо, ако Бога знадеш! 0688    Зар ти шале замећати не даш? 0689    Ми смо липу испросили Злату, 0690    Испросили, хем прстеновали.“ 0691    Тад се ага од сина поврати: 0692    „Бре аферим, моје дите драго! 0693    Ја ћу теби свате покупити, 0694    Који ће се свати спомињати 0695    Од данаске па до кијамета.“ 0696    И бајрактар у халват униђе 0697    И унесе хегбе на рамену, 0698    Он извади бошчалук-хаљине, 0699    Па пред агу метну у одају, 0700    Што је њему опремила Злате. 0701    Мехмедага на ноге скочио, 0702    Па он дици вели у одаји: 0703    „Ја сад идем до беглука сићи, 0704    До беглука нашег Мустајбега, 0705    Јер ми је Лика вавик бесједио: 0706    Кад год сина ја оженим свога 0707    И гдје сину испросим дивојку, 0708    Бег ми реко свате покупити, 0709    Те ја идем до беглука сићи, 0710    Хабер дати нашем Мустајбегу, 0711    Да сам сину испросио Злату, 0712    Нек ми Лика савија сватове.“ 0713    То им рече, низ кулу окрену, 0714    Мехмедага управи беглуку. 0715    У бегову лонџу ускочио, 0716    Кад ал лонџа пуна Удвињана, 0717    Све је ајан сио до ајана, 0718    Хем газија један до другога, 0719    Уврх стола лички поглавару, 0720    А остали редом посједали, 0721    Редом сједе, а редом бесједе. 0722    Уђе Бабић, турски салам викну, 0723    Отпримише, мисто начинише, 0724    Покрај бега сио под пенџером, 0725    Сви се с агом они поздравише. 0726    Кад су рекли, да су здраво били, 0727    Тад Мустајбег аги бесједио: 0728    „О газијо, Бабић-Мехмедага! 0729    Што не жениш сина Османагу? 0730    Већ ти је Осман на женидбу дите.“ 0731    Мехмедага бегу бесједио: 0732    „О Мустајбег, од све Лике главо! 0733    Ја сам сину испросио дивојку 0734    Од бијела Клина каменога, 0735    Злату липу Алаге диздара, 0736    Те сам, беже, дошо до тебека, 0737    Вавик си ми, беже, бесидио: 0738    Кад би годиц ја сина женио, 0739    Те би њему испросио дивојку, 0740    Ти да ћеш му свате покупити. 0741    Дошо сам ти и хабер донио, 0742    Хоћу ли се у те поуздати, 0743    Хоћеш ли ми свате савијати?“ 0744    Кад те Лика ричи разумио : 0745    „Нека, ага, хаиром ти било! 0746    Што сам ти реко, ни порећи не ћу, 0747    Ја ћу теби покупит сватове, 0748    Свести ћу их Клину по дивојку.“ 0749    Мехмедага Лики бесједио: 0750    „О Мустајбег, дирек од Удвине, 0751    Немој, беже, свати омалити! 0752    Могу свати нами требовати, 0753    Чини ми се, бит ће и мејдана 0754    Од Котара Бартулић-сердара.“ 0755    Њему вели лички Мустајбеже: 0756    „Газијо стара, не брини се с тиме! 0757    Кад сте рекли ићи по дивојку?“ 0758    Ага каже, у трећу недиљу. 0759    То му рече, на врата окрену, 0760    Мустајбег му вели на походу: 0761    „Кад наступи трећа недиљица, 0762    Себе спреми и Османа сина, 0763    Изјашите до воде Црваћа 0764    Код Удвине на мехке рудине, 0765    Наћи ћете готове сватове.“ 0766    Из беглука ага кули пође, 0767    Лички беже да мирује не ће, 0768    Бег се фати пера и артије, 0769    Бег правио књиге на колину, 0770    Ком ће беже прву направити? 0771    Књигу пише, у Хливно андише, 0772    А на руке паши Радослијћу: 0773    „Хасанпаша од Хливна билога! 0774    Ето ти, паша, биле писанице! 0775    Тебе молим ко и старијега, 0776    Да ми по Хливну покупиш сватове, 0777    Паша драги, што год више мореш, 0778    Хем од воље, што се може боље, 0779    Да ти сиђеш у трећу недиљу 0780    Под Удвину, на равну рудину, 0781    У сватове Бабић-Мехмедаги 0782    Ти његову сину Османаги.“ 0783    Ту оправи, другу је правио, 0784    Он је пише, у серхат андише, 0785    Баш на руке Хрњетини Муји: 0786    „Ето ти, Мујо, књиге од менека! 0787    Ти се спреми на Кладуши билој 0788    И подигни младе серхатлије, 0789    Све од воље, што се може. боље, 0790    Сиђи мени у трећу недиљу 0791    У сватове Бабић-Османаги.“ 0792    Ту оправи, а трећу направи, 0793    Оправи је преко Плишевице 0794    Бијеломе Бишћу каменоме, 0795    Баш на руке Попржен-Мујаги, 0796    И тог ага зове у сватове, 0797    Да од Бишћа подигне сватове. 0798    Што би ти књиге редом хесабио? 0799    Пише књиге од града до града, 0800    Па у Лику у сваку паланку, 0801    У паланку на сваког ајана, 0802    Да се спреми и подиже свате, 0803    Да му сиђе под Удвину билу. 0804    Кад је Лика књиге распачао, 0805    Беже викну младе Удвињане: 0806    „Чујете ли, млади Удвињани! 0807    Кад наступи трећа недиљица, 0808    На рудине сваки изјашите, 0809    Аги ваља у сватове поћи.“ 0810    Тако Лика тертиб учинио. 0811    Кад настала друга недиљица, 0812    Једно јутро Бабић под пенџером, 0813    Код њег Осман подвиш стоји руке, 0814    Мехмедага гледа низ рудине, 0815    Он угледа пољем коњаника, 0816    Тад је ага сину бесједио: 0817    „Ето нами пољем коњаника! 0818    На његову јаху гледајући, 0819    Ко кад је хусар из Принциповине. 0820    Викни, сине, четири делије, 0821    Нек испану пред авлију билу, 0822    Управ ће онај нашој билој кули, 0823    Нек чекају на вратих хусара, 0824    Нек питају, чем је муштерија; 0825    Ако б’ био какав књигоноша, 0826    Нека књигу до мене унесу.“ 0827    Османага делије подвикну, 0828    Испадоше агинске делије. 0829    У том хусар дојаха до врата, 0830    Делијама добро јутро викну, 0831    Код њих хусар ата заставио, 0832    Код капије он пита делија: 0833    „Је л’ то кула Бабић-Мехмедаге 0834    И његова сина Османаге?" 0835    Момци кажу, агина је кула. 0836    Њиха влашче пита код капије: 0837    „Је л’ се ага дома потрефио, 0838    Би л’ се могло доћи до његака?“ 0839    Момци кажу: „Ага је у кули; 0840    Ако имаш књигу при себика, 0841    Ми ћемо му књигу унијети." 0842    Тад латинче књигу извадило. 0843    Кад делије ту књигу примише 0844    И Бабићу унесош’ у кулу, 0845    Бацише је аги преко крила. 0846    Узе је ага, кад је разавио, 0847    Књигу гледа, у сина погледа, 0848    Тад му Осман приче бесједити: 0849    „Родитељу, Бабић-Мехмедага! 0850    Каква т’ књига паде прико крила? 0851    Је ли, бабо, књига од мејдана, 0852    Ил је књига од липе дивојке?“ 0853    Мехмедага сину бесидио: 0854    „Није, сине, књига од дивојке, 0855    Већ је, сине, књига од мејдана 0856    Од Котара Бартулић-сердара. 0857    Баш је на те књигу андисао: 0858    ,Ето т’ књиге, Бабић-Османага! 0859    Јесам чуо и хабер узео, 0860    Да си клинску испросио дивојку, 0861    Дилбер Злату Алаге диздара. 0862    Зар се мого оженити ниси 0863    Брез Златије, моје јауклије? 0864    Одступи се од моје дивојке! 0865    Ако л’ је се оканити не ћеш, 0866    Ја ти књигу шаљем од себека, 0867    Кад поведеш од Клина дивојку, 0868    На другу страну немој окрићати, 0869    Већ на Попивље на поље широко, 0870    Онди ’ш наћи Бартулић-сердара, 0871    Покрај Злате мејдан подилити, 0872    Ко остане, нек води дивојку.’ 0873    Ето, сине, што ти књига пише." 0874    Кад те Осман ричи разумио, 0875    Уз Османа боја ударила, 0876    На њему се длака исправила, 0877    Ага отпис други направио, 0878    Бартулићу њега отправио: 0879    „Ја се Злате оканити не ћу, 0880    Навратит ћу је на Попивље равно. 0881    Ако т’ не би на Попивљу нашо, 0882    На Котар ћу ја шћерат дората, 0883    Бартулићу, твојој билој кули, 0884    Под кулом с тобом мејдан подилити.“ 0885    Таки му је отпис повратио, 0886    На капију књигоноши снио. 0887    Придаде књигу, попудбину плати, 0888    Хусар узе, добро зафаљује, 0889    Па у седло фрци гавраново, 0890    Влашчић натраг оде на Приморје, 0891    Нека иде, куд је њему драго! 0892    Да гледамо Лике Мустајбега! 0893    Ког је Лика у сватове зовно, 0894    Свак је њему у сватове пошо, 0895    Свати се свили у трећу недиљу 0896    До Црваћа, под Удвину билу. 0897    Када трећа недиља наступи, 0898    Мехмедага јутром подранио, 0899    Ага викну Омер-бајрактара: 0900    „Бајрактару, стара тевабијо! 0901    Брже вичи тридесет делија, 0902    Нек опреме, моје дите драго, 0903    Мени мога Стамболију ђогу, 0904    А мом сину племенита дору, 0905    Док се и ми у кули спремимо.“ 0906    Тад бајрактар подигну делије, 0907    Опрема се тридесет делија, 0908    И агинског опремају ђогу, 0909    Османаги племенитог дору, 0910    Омер-бајри пехливан-алата, 0911    По авлији добре ате воде, 0912    Погледају уз ћемерли кулу, 0913    Кад ће с’ њима аге помолити. 0914    Мало вриме, дуго и не прође, 0915    Из куле се ага помолио, 0916    Мехмедага у авлију сиђе, 0917    За њим дите млади Османага, 0918    И под аге ате подмакоше. 0919    Добре ате они посједоше, 0920    Први ага на капију појде, 0921    Мехмедага на ђогату своме, 0922    За њим дите Бабић Османага, 0923    За Османом бајро на алату, 0924    Зелен бајру бајрак прикрилио, 0925    А за њима тридесет нефера. 0926    На рудине ате изјахаше, 0927    До Црваћа ате управише, 0928    До Црваћа и воде бегове. 0929    Кад с’ Црваћу близо прикучили, 0930    Погледа ага са ђогата свога, 0931    Он угледа чудо на рудинах, 0932    Јер је поље бутум зажмирило 0933    Од јунака и од добрих ата, 0934    Јер је Лика савио сватове. 0935    Сви се били свати искупили, 0936    Већ бег чека Бабић-Мехмедаге 0937    И његова сина Османаге. 0938    Дојаха Бабић до чадора била, 0939    До чадора гази Мустајбега, 0940    Тути Бабић одјаха ђогина, 0941    Он под тенеф Мустајбегу уђе. 0942    Лички беже под чадором сиди 0943    И код бега удвињски ајани, 0944    Бабић уђе, те им салам викну, 0945    Отпримише, Мехмедага викну: 0946    „Наш Мустајбег, од све Лике главо! 0947    Мустајбеже, вакат полазити.“ 0948    А Мустајбег аги бесидио: 0949    „Јоште вакта од похода нејма, 0950    Зовите ми Омер-ефендију, 0951    Који дову по разбоју даје." 0952    Брзо бегу хоџу добавили, 0953    Тада Лика ефендију вика: 0954    „Брже нађи два хитра ћатиба, 0955    Ти препиши на калем војнике, 0956    Да видимо, кол’ко је четника.“ 0957    Ту ћатиби свате преписали, 0958    Изађе свата двадесет хиљада, 0959    Лички беже на чауше викну: 0960    „Чауши, вич’те, у даулбаз туц’те! 0961    Већ је вакат свате подизати.“ 0962    А чауши млади завикаше: 0963    „Хазурала, кићени сватови! 0964    Свати јесмо, ми за стања нисмо, 0965    Кратки данци, а дуги конаци.“ 0966    Склопише се тенефли чадори, 0967    А сватови ате појахаше, 0968    Покренуше с’ од воде Црваћа. 0969    Вид’де главе Лике Мустајбега! 0970    Кад голуба Лика поклопио, 0971    Ал је адет у тог Мустајбега, 0972    Кад би годиц у сагрдум пошо, 0973    Своје би беже пушке испалио, 0974    Па изнове пушке припунио. 0975    И сад беже пушке изметнуо. 0976    Кад видише остали сватови, 0977    Сваки своје пушке изметнуо, 0978    Није шала двадесет хиљада! 0979    Кад су били пушке испалили, 0980    По рудинах уфати се тама, 0981    Није магла, што је од године, 0982    Већ хитрога праха пушчанога, 0983    А из таме коњик испануо, 0984    Први Ђулић на зекану своме, 0985    Црљен га је бајрак прикрилио, 0986    Њему кита виси од бајрака, 0987    Баш низ плећа тога бајрактара, 0988    Све му зекца бије по сапима, 0989    Пореди му Врцић на дорату, 0990    Зелен бајру бајрак прикрилио, 0991    За њим Ћерим на алату своме, 0992    Бијел га је бајрак прикрилио, 0993    Пореди му Хускан на јагазу, 0994    Хем за њима лички поглавару, 0995    Из десна му Нухан бајрактару, 0996    А из лива Селим на алату, 0997    И то је Селим, бегов бајрактару. 0998    Низ рудине свати окренуше. 0999    Кад су Лику били приметнули, 1000    Вакат био, на Попивље дошли, 1001    На Попивљу нигди никог нема, 1002    До башлука ате дојахаше, 1003    До башлука двају ђувегија, 1004    Што их згуби Бартулић сердару. 1005    Туде Лика застави голуба 1006    И код бега остали ајани, 1007    Ту фатиху Турци проучили. 1008    Већ рекоше, да свате покрећу, 1009    Тада Бабић викну Османага 1010    Родитеља, Бабић-Мехмедагу: 1011    „Слатки бабо, срцем пријатељу! 1012    Мене је јако заболила глава, 1013    Ја не могу Клину у сватових, 1014    Дај ми изун, слатки родитељу, 1015    Да ја идем својој билој кули, 1016    Не би ли ме моја прошла глава.“ 1017    У њег ага очи испопричи: 1018    „Лажеш, сине, Османе једини! 1019    Тебе није заболила глава, 1020    Већ си с’ припо Бартулић-сердара, 1021    Ти кад виђа два нова мезара.“ 1022    „ „Е јес’, бабо, тако ми имана!“ “ 1023    Кад те Лика ричи разумио, 1024    Он Бабића викну Мехмедагу: 1025    „Сину подај изун од себека!“ 1026    Мехмедага бегу бесидио: 1027    „О Мустајбег, од све Лике главо! 1028    Кад ми сутра дигнемо дивојку 1029    Ми од Клина клинскога диздара, 1030    Изјашемо на Попивље равно, 1031    Ако би, беже, овди састанули 1032    Од Котара Бартулић-сердара, 1033    Те ми сина у мејдан позовне, 1034    Шта би, беже, њему џевапили?“ 1035    Тад је Осман баби бесједио: 1036    „Родитељу, срцем пријатељу! 1037    Ако би ме моја прошла глава, 1038    Јутром ћу рано ата појахати, 1039    Изјахати на Попивље равно, 1040    Овди своје свате дочекати, 1041    Бартулићу на мејдан изаћи.“ 1042    Њему бабо изун допустио, 1043    Натраг Осман дору повратио, 1044    И Мустајбег свате покренуо 1045    Са Попивља Клину каменоме. 1046    Нека иду, куд је њима драго! 1047    Да виђамо Бабић-Османаге! 1048    Он окрену у Удвину билу, 1049    Вакат био, на Удвину сиђе, 1050    Кули својој дојаха дорина, 1051    Привеза га у својој авлији, 1052    Па окрену уз ћемерли кулу, 1053    Стару мајку у оџаку нађе, 1054    Својој мајци турски салам викну, 1055    Нене прими, а сину бесиди: 1056    „Та Османе, моје дите драго! 1057    Куд си ата натраг повратио? 1058    Да се ниси покајо дивојке, 1059    Или се, сине, препано мејдана 1060    Од Котара Бартулић-сердара?" 1061    Тад јој Осман тихо бесједио: 1062    „Нисам се, мати, Злата покајео, 1063    Нити сам се плахнуо мејдана, 1064    Већ када сам на Попивље дошо, 1065    На Попивљу Бартулића нејма, 1066    Приваро сам родитеља свога, 1067    Да ме је јако заболила глава, 1068    Ја од бабе изун изискао, 1069    Да се натраг своме двору вратим, 1070    Да ћу сутра јопе на Попивље, 1071    На Попивљу свате дочекати, 1072    С Бартулићем мејдан учинити. 1073    Ал чуј, мати, што ћу бесједити; 1074    Ја, вире ми, на Попивље не ћу, 1075    Нит је мене глава заболила, 1076    Већ ћу, мати, себе опремити, 1077    Опремити себе и дорина, 1078    Одох, мати, на Котар камени 1079    Управ двору Бартулић-сердара, 1080    Волим му тамо на мејдан изаћи, 1081    Волим тамо него на Попивљу, 1082    Да ме гледа агина дивојка. 1083    Бартулића ја изнити главу, 1084    Јали своју тамо оставити.“ 1085    То он рече, на ноге скочио, 1086    У халвату сандук отворио, 1087    Из сандука вади ђеисију, 1088    Чоха турска, кроја оборскога, 1089    На се тебдил меће ђеисију. 1090    Када Бабић себе опремио, 1091    Он окрену у авлију дори, 1092    Код јаблана припрема хајвана, 1093    Меће хорму на њега шпањурску. 1094    Кад опреми пехливана свога, 1095    Изишла му у авлију мајка, 1096    Осман мајку у руку пољуби: 1097    „Халали, мајко, сина јединога! 1098    Ил с’ видити ил виш’ не видити.“ 1099    Халали га и благосови га, 1100    Он у седло фрци доратово, 1101    Окрену ата на авлијнска врата, 1102    На рудине изјаха хајвана, 1103    Окрену га на Приморје равно. 1104    Кад удвињско поље преметнуо, 1105    Под Вучијак ишћера хајвана, 1106    Он под гору, а сунце за гору. 1107    Тај дан прође, ноћ на земљу дође, 1108    Он кроз гору гонио дорина, 1109    Сву ноћ ишо, гору приметнуо, 1110    Изјаха га на Гробнице горње 1111    До студена врила Митровића 1112    И густога луга Поповића. 1113    Кад је врилу дојахо дорина. 1114    Код врила га ага одјахао, 1115    Он на вакат сабах саклањао. 1116    Док је Бабић сабах саклањао, 1117    Добар дорат јечам позобао, 1118    Рече,јанлах’, посједе хајвана, 1119    Покрај врила проћера дорина, 1120    Он изјаха на горње Котаре, 1121    Ашићаре јаше низ Котаре, 1122    Тегли кули Бартулић-сердара, 1123    Јер му кула међу оба Котара, 1124    Кад се ага кули прикучио, 1125    Ал велико чудо угледао, 1126    Око куле поље зажмирило 1127    Од шкрљака и од каурина. 1128    Велика ронда око куле хода, 1129    Јер Бартулић покупио војску, 1130    Има војске за тријес’ хиљада, 1131    Јер с’ Михајло припрема мејдану. 1132    До логора Осман дојахао, 1133    Солдатији Бог помози’ виче, 1134    Примају они, те му с’ поклањају, 1135    Јер је на њем господско одило. 1136    Он кроз логор билој кули дође, 1137    Око куле камена авлија, 1138    Висока је од два боја људска, 1139    На авлији демирли капија, 1140    И авлијнска отворена врата. 1141    У авлију ујаха дората, 1142    У авлији сва вишња господа, 1143    У авлији четири јаблана, 1144    Међу њима бунар вода хладна, 1145    Бунар бије на седам фискија, 1146    Код бунара тепа озидана, 1147    На њој сиди дванаес’ сердара, 1148    Све је један сио до другога. 1149    Уврх толе Бартулић сердару, 1150    Сав се били као лабуд тица, 1151    На прсих му токе и илике, 1152    И још више крила позлаћена, 1153    За пасом му до дви пушке мале, 1154    Све у срми и жежену злату, 1155    Међу њима пала латинкиња, 1156    Балчак јој је од срме каљене, 1157    А корице од фиљева зуба, 1158    Преко крила дуга граналија, 1159    На њој лима дваес’ и четири, 1160    Пола златних, а пола сребрних, 1161    У те пушке грло позлаћено. 1162    Јесу пили, еглен отворили, 1163    Што о чему, анџак о свачему. 1164    Тада Осман дојаха дорина, 1165    Дојаха га тепи и бунару, 1166    Застави га, те им ,јутро’ викну, 1167    Сва господа јутро’ отпримила. 1168    Тад Бартулић своју диже главу, 1169    Диже главу, говори Осману: 1170    „Одјаш’ ата, вридан господине, 1171    Ходи тепи, да се напијемо!“ 1172    Истом сердар бијаш’ у бесидах, 1173    Али грло из авлије викну 1174    Иза леђа Бабић-Османаге, 1175    На име виче Бартулић-сердара: 1176    „О сердару, зло попио пиће! 1177    То није обор на дорину своме, 1178    Већ је змија Бабић Османага, 1179    Кога коље, од ње не прибаља.“ 1180    Тада Осман са доре погледа, 1181    Кад то сеиз Алаге диздара, 1182    Сеиз Миле агу оставио, 1183    Под Бартулића крило ускочио, 1184    Па Бабића Миле добро знаде. 1185    А кад Осман Милу опазио, 1186    Он се фати двају џехведара, 1187    На њег оби пушке изметнуо, 1188    Мртав Миле паде у авлији. 1189    А кад виђа Бартулић сердару, 1190    Он се фати дуге граналије, 1191    На Османа пушку подигнуо, 1192    Два синџирли зрна полетише, 1193    Добар дорин печом узмахнуо, 1194    Јер по печи шинуше хајвана, 1195    Мртав дорат паде у авлији, 1196    Дорат паде, а агу претишће. 1197    Тад Бартулић са тепе скочио, 1198    Гола му пала у шакама сијну, 1199    Сердар скаче, да главу одсиче, 1200    Бабић се фати пушке облучкиње, 1201    На ункуш је пушку наслонио, 1202    На Михајлу нишан уфатио. 1203    Пуче пушка Бабић-Османаге, 1204    Два синџирли зрна полетише, 1205    Бартулића добро погодише, 1206    На прсих му дагму начинише, 1207    А на плећих пенџер отворише, 1208    Мртав сердар код воде пануо. 1209    У том с’ Осман раста од дората, 1210    У десници сијнула му ћорда, 1211    У авлији кавгу заметнуо. 1212    Сердари се кули појагмише, 1213    Ал с’ од куле врата притворише, 1214    Падају једни у авлији билој, 1215    Једни лете на авлијнска врата. 1216    Бабића је срица послужила, 1217    Јере Осман освоји авлију, 1218    Хем притвори демирли капију, 1219    Већ никог жива у авлији нема. 1220    Мртву с’ Осман поврати дорину, 1221    Мртва грли, а крвава љуби 1222    „Давор доре, оба крила моја, 1223    То ли мени крила опадоше!“ 1224    Истом Осман у ричи бијаше, 1225    Ал с’ од куле канат отворио, 1226    На капију указа с’ дивојка, 1227    Ружа липа, сестра Бартулића, 1228    Она вели Бабић-Османаги: 1229    „О Бабићу, сив-зелен соколе! 1230    Хоћеш мени тврдну вјеру дати, 1231    Да ћеш мене за љубу примити, 1232    Придат ћу ти кулу Бартулића.“ 1233    Када Осман згледа маџарицу, 1234    Он Ружици заче бесидити: 1235    „Та Ружице, господска дивојко! 1236    Кад би ми се у гајрету нашла, 1237    Да си нима и да с’ липа слипа, 1238    Јопе би те за љубу примио, 1239    Камо л’, јањци, ти с’ одвише липа.“ 1240    Тад му Ружа отвори капију, 1241    Узе њега за десницу руку, 1242    Окренуше уз ћемерли кулу, 1243    Бабић сједе у халват-одају, 1244    А на врата удариш’ солдати, 1245    На авлију и капију билу. 1246    А војводе њега подвикују: 1247    „О Турчине, Бабић-Османага! 1248    Придаји се, не замећи пунте!“ 1249    Тада ага Ружи бесидио: 1250    „Давор Ружо, сестро Бартулића! 1251    На капију навалиш’ маџари, 1252    Ђити моја са рамена глава.“ 1253    Тад му Ружа тихо бесједила: 1254    „Муч’, Османе, ниси женска глава!“ 1255    То му рече, а на ноге скочи, 1256    Па окрену низ ћемерли кулу, 1257    У авлији камена тавница, 1258    Тавници је отворила врата, 1259    У тавници тридесет сужања, 1260    Међу њима црни Омербеже 1261    Са Подова, из врховне Лике. 1262    Са њих Ружа гвожђе оборила, 1263    У авлију све тријес’ пустила, 1264    Сужњи с’ чуде, што би ово било! 1265    Изнила им тријес’ граналија, 1266    А подили на тријес’ сужања, 1267    Примаче им праха и олова, 1268    Па Ружица Омербега виче: 1269    „На мазгале поредајте сужње, 1270    Са мазгала пушке опаљујте, 1271    Од авлије одбијајте војску!“ 1272    Сужњи хоће, једва дочекаше, 1273    Оде Ружа уз ћемерли кулу, 1274    Пред Османа трмпез поставила, 1275    С њиме пије, те се разговара. 1276    Ал је у пољу млад задарски бане, 1277    Тај је бане савијо господу, 1278    То је ујак Бартулић-сердара. 1279    Вићу чине на меких рудинах, 1280    Како б’ више кулу освојили. 1281    Тад Османа бане подвикнуо: 1282    „О Турчине, Бабић-Османага! 1283    Остави кулу билу Бартулића, 1284    Ево т’ пути у широку Лику, 1285    О Турчине, не бој се привари!“ 1286    Њиха Осман виче са пенџера: 1287    „Данас вири вашој не вирујем, 1288    Нит ћу вами куле оставити.“ 1289    На то с’ бане јако расрдио. 1290    Оплетоше у пољу кошеве, 1291    На кошеве дигоше топове, 1292    Почеш’ кулу бити Бартулића. 1293    Горњу чатму кули обронише, 1294    У доњу се Бабић поспустио. 1295    Нек пуцају, колико им драго! 1296    Да виђамо агиних сватова! 1297    У Клину су конак учинили, 1298    Ноћ ноћили, јутром подранили 1299    И повели од Клина дивојку. 1300    Кад изашли на поље зелено, 1301    Развили се зелени бајраци, 1302    Под њимака пивају јунаци, 1303    Све се огрош слама од пушака. 1304    Иду свати на Попивље равно, 1305    Вакат био, на Попивље дошли, 1306    До кабура двају ђувегија, 1307    На Попивљу нигди никог нема, 1308    Бартулића ни Османа нема. 1309    До башлука ате дојахаше, 1310    Код мезара те их заставише. 1311    Диже главу Бабић Мехмедага, 1312    Мустајбегу заче бесједити: 1313    „Беже драги, што би ово било! 1314    На Попивљу нигди никог нема, 1315    Ни сердара ни његове војске, 1316    Ни Османа, мог јединог сина, 1317    Д’јете ми је хилу учинило. 1318    Ни Бог не до, слатки Мустајбеже, 1319    Да ј’ Бартулић извалио војску, 1320    Те б’ ми сина на мејдан позовно, 1321    Што би данас џевап учинио?“ 1322    Истом они у бесједах били, 1323    Чу се јека од равна Котара. 1324    Тада Ђулић бегов подвикнуо: 1325    „Наш Мустајбег, од све Лике главо! 1326    На Котару чују се топови, 1327    Оно ј’ њеко ларму заметнуо 1328    Од нас, беже, личких набодица. 1329    Да није Бабић отишо Османе 1330    Билу двору Бартулић-сердара, 1331    Да није тамо кавгу заметнуо? 1332    Синоћ, беже, у Клину каменом 1333    Ја сам слушо котарске топове.“ 1334    Мехмедага Ђулића подвикну: 1335    „О Нухане, то истина није!" 1336    Тада Лика Нухана подвикну: 1337    „Камо, сине, Селим бајрактару? 1338    Нема мога Селим-бајрактара 1339    Од јутроске од Клина каменог, 1340    Дицо моја, што ј’ од бајре било?“ 1341    Тада Ђулић бегу бесједио: 1342    „О Мустајбег, дирек од Удвине! 1343    Синоћ, беже, од Клина каменог 1344    Кад су с’ чули котарски топови, 1345    Селим бајро појахо алата, 1346    Он из Клина те га изјахао, 1347    Беже, не знам, куд је окренуо.“ 1348    Кад Мустајбег ричи разумио, 1349    Бегу грозне сузе ударише: 1350    „Та Селиме, луда хаџамијо! 1351    Брез изуна куд си одјахао? 1352    Ал ми лудо мореш погинути!“ 1353    Истом они у бесидах били, 1354    Уз поље се коњик помолио 1355    На алату ко на горјанику, 1356    Бег познаје, познати не море, 1357    Црно тело, прњаво одило, 1358    У алата грива изгорила, 1359    Момку крвца пљуска прико паса, 1360    Све с’ алату у копита циди. 1361    Све то ближе кад се прекучио, 1362    Бег познаде бајрактара свога. 1363    Доћера бајро до бега алата, 1364    Селам дао, а са ата спао 1365    Селим бајро у зелену траву. 1366    Допаде му лички поглавару: 1367    „Хаирола, моје дите драго!“ 1368    Тај му бајро ништа не дивани, 1369    Полише га студеним бунаром, 1370    Опе Лика бајрактара вика: 1371    „Бајрактару, мила тевабијо! 1372    Куд си ходо, ата прогонио, 1373    Гдје ли си се у џењку згодио?“ 1374    Селим бајро тихо проговара: 1375    „Ја сам синоћ од Клина каменог. 1376    Ја од Клина појахо хајвана; 1377    Јер сам чуо јеку од топова, 1378    Беже драги, са равних Котара. 1379    Окренуо на Котар камени, 1380    У по ноћи на Котар изјахо. 1381    Кад с’ помолих двору Бартулића, 1382    Ја големо чудо угледао, 1383    Јер се сила око куле свила, 1384    Све се огрош слама од пушака 1385    Са рудина на високу кулу, 1386    Из авлије с’ ситан огрош слама, 1387    На логор сам тада ударио. 1388    Кад солдати мене опазише, 1389    Живу ватру на ме оборише, 1390    Ја дојахах под високу кулу. 1391    Кад с’ прикучих Бартулића двору, 1392    Из авлије с’ ситан огрош слама, 1393    Од авлије одбија маџаре. 1394    Ја погледах кули до пенџера, 1395    У одаји свитли с’ виђеница, 1396    Њеко с’, беже, виђа у одаји, 1397    Мислим, беже, њеко од Турака. 1398    Јопе мамна завратих алата, 1399    Ја кроз логор ата пројахао, 1400    Вавик с’ на ме ситан огрош слама. 1401    Ја изјахах с’ ову страну војске, 1402    Ја изнесох седамнаест рана, 1403    Свака с’ рана смрцом приговара.“ 1404    То изусти, а душу испусти, 1405    Селим бајро свијет проминио. 1406    То је бегу врло жао било. 1407    На рудинах бајру опремише, 1408    Црном земљом њега погрнуше 1409    Код башлука двају гињеника. 1410    Тад подвикну Клинкиња дивојка: 1411    „Е мој свекре, Бабић-Мехмедага! 1412    Осман ти је на равном Котару 1413    А код двора Бартулић-сердара.“ 1414    Кад те ага ричи разумио, 1415    Мустајбега ага подвикнуо: 1416    „Хајмо, беже, на Котар камени 1417    Виђати, беже, што ј’ од сина било!“ 1418    На рудинах чадор курисаше, 1419    А под чадор метнуше дивојку, 1420    Пет хиљада оставише свата, 1421    Да чувају на Попивљу липе. 1422    Они добре ате појахаше, 1423    Одош’ свати на Котар камени, 1424    А сватова петнаест хиљада, 1425    На Голији хунку приметнули. 1426    Кад Голију гору прибацили, 1427    Дриновоме кланцу изјахали, 1428    Ту јунаци ате попустише, 1429    Полетише низ Котаре горње, 1430    Они хите двору Бартулића. 1431    Вавик бане бије кулу билу, 1432    Брани с’ Бабић и друштво његово, 1433    Већ у трећу чатму га стирали. 1434    Једно јутро Осман погледао, 1435    Од Дриновца с’ магла подигнула, 1436    Магла лети небу у хеваје. 1437    Тада Осман Ружи бесидио: 1438    „Ружо липа, сестро Бартулића! 1439    Какав би ти земан упетила: 1440    Ведро небо, магла од Дриновог, 1441    Какво би се вриме догодило?“ 1442    Тад Ружица аги бесидила: 1443    „Ведро небо, магла од Дриновог, 1444    Не би вриме од године било, 1445    Већ би Турци на Котар сходили.“ 1446    Истом они у ричи бијаху, 1447    А из магле коњик искочио, 1448    Осман ћалу на пенџер разапе, 1449    Па на дурбин погледа коњика, 1450    Позна бабу, свога родитеља. 1451    А Осману сузе ударише, 1452    Њему глава паде по рамену. 1453    Тад Ружица аги бесједила: 1454    „Османе јање, по свиту гледање! 1455    Што ти глава паде по рамену, 1456    Грозне т’ сузе лете из очију? 1457    Кад угледа родитеља свога, 1458    Требало би, моје миловање, 1459    Да си сада шенли и весело.“ 1460    Осман јекну, сав му халват звекну: 1461    „Ружице мила, дај се мене махни! 1462    Како сузе ја проливат не ћу, 1463    Јер ето ми мога родитеља, 1464    А ја ата немам од мејдана. 1465    Јес’ ми доре изгубио главу, 1466    А триба ми прид бабу изаћи. 1467    Давор доре, рано до еџела!“ 1468    Тишила агу сеја Бартулића: 1469    „Муч’, Османе, моје миловање! 1470    Кадар сам ти штету намирити, 1471    Дору добра на јаслах имадем, 1472    Добра дору Диздаревић-Мехе. 1473    Мореш ли, ага, земан упетити, 1474    Кад је бане Меху уфатио, 1475    Уфатио, у зиндану држо, 1476    Османага, пуну годиницу, 1477    Њега лички беже искупљиво 1478    Од ујака задарскога бана, 1479    За њег даво баш кочије блага, 1480    Бан га шћео попушћити није. 1481    Тад је ујак поклонио дору 1482    Свом сестрићу Бартулић-сердару, 1483    А мојему брату рођеному. 1484    Бан је Меху држо годиницу. 1485    Кад је друга настала година, 1486    Каквом га је смрћу уморио! 1487    Десну му је одсикао руку, 1488    У Удвину у џумај послао, 1489    Да је гледају млади Удвињани. 1490    Кад је други петак освануо, 1491    Ливу је руку Мехи узрезао, 1492    Послао је личком Мустајбегу, 1493    Баш у петак, кад су на скупу Турци. 1494    Трећи петак кад је освануо, 1495    Десну ногу Мехи одрезао, 1496    Он је бегу посло и Удвини, 1497    У четврти ливу опремио. 1498    Пети џумај кад им освануо, 1499    Тад је Мехи узризао главу, 1500    Петог петка у Лику послао, 1501    Таквом је смрћу Мехо погинуо! 1502    Вавик му је дорат у президу, 1503    Ево, јање, седам годиница, 1504    Вавик спремит стоји на јаслама.“ 1505    Кад те Осман ричи разумио: 1506    „О Ружице, води ме дорину!“ 1507    То рекоше, низ кулу окренуше. 1508    Кад у презид дође до дорина, 1509    Одриши му једек од јасала, 1510    Њега Бабић’ даде Османаги, 1511    Изведе ага дору у авлију, 1512    До свог мртва доведе дорина, 1513    Са свог ата он орму скинуо, 1514    На Мехина прибаци дорина. 1515    Кад Мехина сигура дорина, 1516    Он у седло фрци доратово, 1517    А подвикну Ружу Бартулића: 1518    „Кад ја, липа, на поље изјашем, 1519    Ево с тобом тријес’ невољника, 1520    Притворите од авлије врата, 1521    Чувајте добро куле и авлије! 1522    Велика ће кавга коптисати, 1523    Кавга бити, те с’ и разметнути; 1524    Ал чуј, Ружо, сестро Бартулића! 1525    Кад би с’, јањци, кавга разметнула, 1526    Турци ће се кули појагмити, 1527    Немој ником куле отворити 1528    Ни око ње камене авлије, 1529    У Лици је млого делалија, 1530    Мого би те когод ујагмити. 1531    Мени ради кулу додржати, 1532    Вен да б’ чула, да сам погинуо.“ 1533    То рекоше, те се растадоше, 1534    Њему сужњи врата отворише, 1535    Он на врата окрену дората. 1536    За њим сужњи врата претворили; 1537    А маџари на њег навалише, 1538    Он кроз логор најаха дорина: 1539    Еџела не би брез суђена данка, 1540    Он изјаха с ону страну војске. 1541    Већ му с’ бабо близо прикучио, 1542    Ага скаче, из свег гласа виче: 1543    „Османе сине, рано до еџела! 1544    Ал си јесир, ал си погинуо? 1545    Ако ми будеш, сине, погинуо, 1546    Ја ћу тебе данас окајати 1547    Јали овди кости оставити; 1548    Ако л’ будеш запао невоље, 1549    Ја ћу тебе азад учинити, 1550    Ил ја своју усијати главу.“ 1551    У том Осман пред бабу испаде, 1552    Ага с’ близо војсци прикучио, 1553    За њим скаче гази Мустајбеже, 1554    Беже скаче, Мехмедагу виче: 1555    „Газијо стара, Бабић-Мехмедага! 1556    Застави ата на мехких рудинах, 1557    Не иђи тамо, мореш погинути!“ 1558    У том ага ђогу заставио. 1559    Кад се Осман њима прикучио, 1560    Познаје га бабо са ђогата, 1561    Познаје га, познати не море, 1562    Јер олово однило одило, 1563    А на аги тело потавнило. 1564    Мустајбегу ага бесидио: 1565    „Беже драги, ко би оно био?“ 1566    Лички беже аги говорио: 1567    „Оно ј’ Осман, већ га другог нема.“ 1568    Мехмедага Лики бесидио: 1569    „Дорат није мог сина Османа, 1570    Макар Осман био на дорату, 1571    Негди је Осман ата проминио.“ 1572    До њих Бабић дојаха дорина, 1573    Салам дао, ата заставио, 1574    Гдје се срили, ту се загрлили, 1575    За јуначко здравље упитали, 1576    Каже им Осман, што је и како је. 1577    Искупљају с’ Турци на рудине. 1578    Кад су с’ Турци били искупили, 1579    Рекош’, да је вакат ударати. 1580    Ту им хоџе дову заучише, 1581    А остали Турци аминаше, 1582    Халакнуше, љуто ударише. 1583    Ко ће први муну ујагмити, 1584    Живу ватру на се измамити? 1585    Бабић Осман на побрину дори 1586    У котарски логор ускочио. 1587    Ко ће други за њим ударити? 1588    Мехмедага на ђогату своме. 1589    И остали Турци навалили, 1590    Котарани јако дочекали. 1591    Док се првом ватром приметнуше, 1592    Бегу млого паде бајрактара, 1593    Ту бајраци на земљу падоше, 1594    А јамаци до њих допадоше, 1595    Подигоше цареве бајраке. 1596    Те с’ и другом ватром приметнули, 1597    И у другој бајраци слетили, 1598    Бајрактари лигом изгинули, 1599    Хем по земљи попали бајраци, 1600    И јамаци јопе допаднули, 1601    Подигнули цареве бајраке. 1602    Вел’ка с’ тама на пољу ставила, 1603    Није магла, што је од године, 1604    Већ од ударца Лике Мустајбега 1605    И дочека млад’ задарског бана, 1606    Јер су с’ оба бојца потрефила. 1607    Кад се трећом били приметнули, 1608    Лички беже из свег гласа викну: 1609    „Чујете ли, ви браћо Личани! 1610    Куја му мати, ко се мале фати, 1611    Већ за Бога, па за бритке ћорде!“ 1612    Свако мале баци у гајтане, 1613    Спомену Бога, па за бритке ћорде. 1614    Па на јуриш Турци ударили, 1615    С Котарани те се измишали. 1616    Веће била пушка утишала, 1617    Већ сабаља стоји цикљевина, 1618    А копаља стоји крхљевина, 1619    Стоји дрека рањених од миздрека, 1620    Рањени јече, јер их здрави гњече. 1621    Једни вичу: „Не гази ме, брате, 1622    Мале с’ ране могу приболити.“ 1623    Једни вичу: „Гази прико мене, 1624    А у боју удри душманина, 1625    Не би л’ брата окајао свога!“ 1626    Турци вичу ,Халах и Алија!’ 1627    Котарани ,Језус и Марија!’ 1628    Излићу ати на четири стране 1629    А брез тужних својих сахибија, 1630    Једни ати дрхћу на ногама, 1631    Други ати по рудинах пасу. 1632    Који ати дрхћу на ногама, 1633    Они су ати рана допанули; 1634    Који ати по рудинах пасу, 1635    У оних су препјанице биле. 1636    Голем џењак шес’ пуних сахата, 1637    Вел’ка ј’ тама у пољу зеленом, 1638    Није магла, што је од године, 1639    Већ од паре коњске и инсанске 1640    И хитрога праба пушчанога. 1641    Лички беже јандал изјахао 1642    И с њиме је ваиз-ефендија, 1643    Обојица дову заучише, 1644    Да им вихар низ рудине пухне, 1645    Са разбоја маглу да подигне. 1646    Бог им даде, те им ејан пухну, 1647    Потишће маглу низ Котарско равно, 1648    Котарани у магли побигли. 1649    По разбоју зађоше Лиеани, 1650    Свако свога по разбоју тражи: 1651    Њетко брата, а њеко братинца, 1652    Њеко дају, њеко дајиџића, 1653    Бабић ага свог Османа сина, 1654    Нигди Османа ни жива ни мртва, 1655    Сузе рони, а сина спомиње. 1656    Виш шехите јандал изнесоше, 1657    А рањене на мехке рудине, 1658    Дви хиљаде остало шехита, 1659    Виш шехите они покопаше. 1660    Ага јечи, а сина спомиње, 1661    Не има сина ни жива ни мртва. 1662    Тад се кули Турци појагмише, 1663    Ал у куле врата затворена, 1664    Нико у њу унићи не море. 1665    Томе с’ чуду беже зачудио, 1666    Он авлији притира голуба, 1667    Од авлије викну и капије: 1668    „Ко је кулу данас притворио, 1669    Нек отвори од камена кула 1670    И око куле камену авлију!“ 1671    Њега Ружа виче Бартулића: 1672    „Чујете ли, Турци Удвињани! 1673    Осману сам виру уложила, 1674    Да ја куле отворити не ћу, 1675    Док не дође Бабић Османага. 1676    Дајте мени Бабић-Османагу, 1677    Онда ћу вам кулу отворити.“ 1678    Све то слуша Бабић Мехмедага. 1679    Кад чу ага, што вели дивојка, 1680    Ага јекну, на рудинах дрекну: 1681    „Куку, сине, рано до еџела!“ 1682    Мало вриме, ни дуго не било, 1683    Ал с’ уз поље коњик помолио, 1684    И пред њим се пјешак заиграва, 1685    У поводу он води зеленка, 1686    Познају га, познати не могу. 1687    Све то ближе кад се прикучио, 1688    Познадоше Бабић-Османагу 1689    На дорату сина диздарева, 1690    Жива гони задарскога бана. 1691    Кад он бегу и разбоју дође, 1692    Салам дао, ата одјахао 1693    И беговој руци погрмио. 1694    Осман бана бегу поклонио, 1695    Бег му златну задива челенку: 1696    „Бре аферим, ти газијо млада!“ 1697    А ста вика са Трновца Тале: 1698    „О Мустајбег, ја ти руку љубим! 1699    Дај ти мени бана Задранина, 1700    Да окајем Диздаревић-Меху, 1701    Побру свога са Удвине биле.“ 1702    Хоће Лика, Тали га поклони. 1703    Ето Тале бана погубио. 1704    Тада Осман појаха дорина, 1705    Окрену га двору Бартулића. 1706    Кад до двора дојаха дорина, 1707    Из свег гласа викну са хајвана: 1708    „О Ружице, сестро Бартулића, 1709    Отвори ми ти братину кулу!“ 1710    Кад Ружица агу опазила, 1711    Од каната отворила врата, 1712    Он на врата ујаха дората, 1713    Угледа Осман Ружу сигурану, 1714    Гдје ј’ братина спремила путаља. 1715    И Ружица фрци на путаља, 1716    А подвикну Бабић-Османагу: 1717    „Хајмо, јањци, у широку Лику!“ 1718    Тада Осман викну Удвињане: 1719    „Ето вами куле Бартулића!“ 1720    Тад су Турци кулу населили, 1721    Поробили дворе Михајлове. 1722    Окрену Бабић уз равне Котаре, 1723    И Мустајбег покренуо војску, 1724    Одоше Турци у широку Лику, 1725    На Вучјаку хунку приметнули, 1726    Навратише с’ на Попивље равно, 1727    Чека онди пет хиљад сватова. 1728    Који ће први туде изјахати? 1729    Бабић Осман на дорату своме 1730    И Ружица с њиме на путаљу 1731    До чадора Клинкиње дивојке. 1732    Ту обоје под чадор уђоше, 1733    Осман Златки турски салам викну, 1734    А Ружа јој добро јутро викну, 1735    Полетила, Златом с’ загрлила, 1736    Хем Златији липа бесједила: 1737    „Давор Златка Алаге диздара! 1738    Немој, драга, мени замјерити, 1739    Да ја пођем за твог Османагу, 1740    Млађа ћу вам ја у двору бити, 1741    Двор вам мести и ватру ложити.“ 1742    Њојзи вели Клинкиња дивојка: 1743    „Та Ружице ко рођена сестро! 1744    Кад си аги у гајрету била, 1745    Мени, драга, хатор бити не ће, 1746    Да ти пођеш за мог Османагу, 1747    Ја ћу вам млађа уз колино бити, 1748    Двор вам мести и ватру ложити.“ 1749    То рекоше, отлен појахаше, 1750    Са Попивља равна окренуше. 1751    Под Удвину кад Лика изјахо, 1752    На рудинах застави сватове, 1753    Плина беже туде подилио, 1754    Окренуш’ свати сенту завичају. 1755    Да видимо Бабић-Османаге! 1756    Он доведе дви липе дивојке, 1757    Па заметна големо весеље, 1758    Он сазивље све личке ајане. 1759    Којом ће се најприј оженити? 1760    Прије Ружом, сестром Бартулића, 1761    Јер му је Ружа у гајрету била, 1762    Потлиј’ Златком клинскога диздара. 1763    С њима Осман вијек виковао, 1764    Никада их прикорио није, 1765    Што је за њих мејдан учинио.